Pre čitanja ovog teksta, korisno bi bilo da proverimo kakvo je naše razumevanje stresa. Šta izaziva stres, kako i gde ga osećamo i koliko razumemo kako naše telo reaguje na stres (možemo upotrebiti tehniku unutrašnjeg oka koju smo objasnili u prethodnom tekstu).
Koje poremećaje možemo povezati sa stresom i šta smatramo stresom a šta smo prihvatili kao „normalno“. Odlučite se za nivo stresa pod kojim živite na lestvici od 1 do 10 i procentualno odredite koji deo je izazvan fizičkom opasnošću koja vam se dešava (potencijalni sudar, požar, verbalni ili fizički napad…) a koji deo je psihološki izazvan (žurba, briga, neizvesnost, nemir ničim i svačim izazvan…). Posle čitanja teksta, revidirajte lestvicu i razmislite koliko često i kompletno možete da uspostavite osećaj mira i spokoja u svom životu.
Generalno razumevanje nervnog sistema i logike tela kako odgovara na stres omogućava nam da dublje zagazimo u svestan, ayurvedski pristup življenju i da minimiziramo zbunjivanje organizma, koje kao rezultat pogrešnog odgovora, dovodi do boleti. Sa druge strane ova serija tekstova nam objašnjava sponu između Ayurvede i joge i kako se jedna oslanja na drugu.
Dve komponente autonomnog nervnog sistema
Autonomni nervni sistem kontroliše sve telesne nesvesne procese kao što su: disanje, rad srca, pritisak, lučenje probavnih enzima, regulaciju temperature tela, hormonsko lučenje i sl. On funkcioniše kroz svoje dve komponente / simpatički i parasimpatički nervni sistem.
Verovatno se sećate opisa iz školskih dana, da kada čovek vidi medveda, naše telo aktivira simpatički nervni sistem i stavlja telo u stanje poznato kao „beg ili borba“ kojim odgovora na situaciju koju vidi kao opasnost. On to postiže lučenjem adrenalina, hormona koji kroz krvotok deluje na skoro svaki organ u našem telu. Adrenalin omogućava telu da preživi situaciju opasnu po život a telo reaguje tako što srce počne da pumpa više krvi, povećavajući pritisak, disanje se pomera u prsa i pojačava unos kiseonika u krv, nivo šećera u krvi raste da bi obezbedilo neophodno gorivo a vene i arterije se ili proširuju ili sužavaju kako bi izvukle krv iz odeređenih delova tela i ubrizgale ga u mozak i ekstremitete. Sve ove funkcije telo preduzima da bismo mogli da bežimo ili da se borimo sa povećanom opreznošću mozga.
Ovo je krucijalna reakcija, pominjana često u školi, kako telo zadobije neverovatnu moć kada naiđe na opasnost koja mu potencijalno ugrožava život. Ono što je zaboravljeno da se kaže jeste da je priroda namenila ovaj sistem za aktiviranje u retkim trenucima. U međuvremenu, on bi trebao da bude uspavan mesecima, čak i godinama.
Čim se stresna situacija završi, hormonalni odgovor izazvan adrenalinom bi se vratio u normalu i telo bi uspostavilo homeostazu.
Problem nastaje, u situaciji kada se ovaj sistem retko gasi, i kad hormoni stresa konstantno utiču na normalno funkcionisanje organizma. Izvor stresa u nama danas je češće psihološkog karaktera, ne toliko često fizičkog (osim ako ne pričamo o vojnicima u ratu ili nekim profesijama sa visokom stopom rizika). Ono što u nama izaziva stres na psihološkom nivou nije mogući susret sa medvedom već strah od neizvesnosne budućnosti. Današnji izvori stresa su brige oko posla, konstantna mogućnost kašnjenja, strah od mogućeg nasilja nad nama ili našim najbližima, i iako izazvane misaono, logika tela jeste da odgovori njemu poznatim odgovormo „begom ili borbom“.
Da razmislimo koje posledice možemo predvideti kao rezultat bivanja u stanju konstante tenzije i stresa. Pored visokog pritiska, povećanog nivoa šećera u krvi, loše probave (probava nije krucijalna u trenutku borbe pa telo povlači krv iz probavnih organa), povećanje trombocita (koje telo priprema za odbranu od fizičke povrede) može dovesti do zakrčenja arterija. Ali takođe, u prolongiranom periodu opasnosti, luči se i drugi hormon, kortizol, koji nam obezbeđuje dodatno gorivo. Kortizol utiče na jetru i mišićno tkivo, navodeći ih da spajaju glukozu i masnoću i šalju ih u krv. Sa aspekta tela, ovo je idealan odgovor u situaciji hitnog reagovanja ali kada se to gorivo ne metaboliše, opet zbog prolongiranog vanrednog stanja, povećan šećer u krvi vodi ka dijabetesu a povećana masnoća visokim trigliceridima ili holesterolu. Na taj način, naše zbunjeno telo koje ima mehanizme odbrane ali nesvesnost o tome da li je opasnost prava ili mentalna, dovodi nas do tipičnih bolesti sadašnjice. Ako ignorišemo početne simptome koji su tenzija u ramenima, probavne poteškoće, glavobolje, zatim tendencija za gubljnjem kontrole nad svojim ponašanjem, razdražljivost, nervoza, pre ili kasnije ćemo osetiti prave simptome u formi dijagnoze bolesti. Na ovo možemo da dodamo uticaj kofeina, šećera i ljute hrane kao dodatni podsticaj stimulansu nervnog sistema.
Međutim, možemo da odlučimo da živimo drugačije. A priroda je ugradila i taj mehanizam u nas. Druga komponenta autonomnog nervnog sistema jeste parasimatički nervni sistem koji je zadužen za odgovor u vidu „odmor i probava“ i aktivira se u stanju ravnoteže. Kada je aktiviran, otkucaji srca su sporiji, pritisak niži, disanje se uspori i produbi, tok krvi ka unutrašnjim organima se uspostavi, što se odražava na probavu, imuni sistem i osećajem dobrog raspoloženja. Nesvesno, mi aktiviramo ovaj sistem nekim akcijama: kada smo na odmoru (odnosno kada svesno kažemo sebi da smo na odmoru), dok se smejemo i u stanju dubokog sna. Ali odnos aktiviranja jednog i drugog je u velikom raskoraku. Dok odgovor na stres aktivramo mnogo puta dnevno i prihvatamo ga kao normalno stanje, ovo drugo blagotvorno dejstvo parasimpatičkog nervnog sistema, tretiramo kao luksuz koji nam je dostupan nekoliko puta godišnje (pod pretpostavkom da je i spavanje kod mnogih poremećeno).
Najdelotvornije tehnike koje deluju kao terapija se uglavnom oslanjaju na jogu. Delotvornost joge kroz istezanje, kretanje u ritmu disanja, svesno disanje i relaksacione tehnike su idealne za iniciranje parasimpatičkog nervnog sistema. Većina, još uvek koristi jogu za privremenu stabilizaciju i izlaskom iz studija (ili nakon kraćeg vremenskog perioda) ponovo uskače u svoj stresni ritam života. Sistematskim vežbanjem joge možemo postići i mnogo dublje rezultate na ovom planu: uspostavljanje pravilnog načina disanja, uči nas svesnoj i sistematičnoj relaksaciji, radi na nivou razumevanja prirode uma i energije i time otvara vrata uspostavljanju kontrole i svesnosti nad njima. Sve ovo pojedinačno i u sinergiji neguje i jača parasimatički nervni sistem tako da odmor i probava ponovo postanu naša normala.
U sledećem tekstu ćemo izdvojiti tehnike joge koje u najvećoj meri stimulišu parasimpatički nervni sistem ali ćemo i objasniti kako se na nivou nervnog impulsa, to smirenje dešava. Bitno je neke stvari logički razumeti kako bismo znali šta radimo ali nije ih dovoljno samo razumeti…tako da joga praksa jeste ta koja donosi stvarni rezultat.
Napisala Tanja Đuričić